Obilazak bavarskog gradića Amerlanda i okoline

Konačno je svanulo dugo očekivano jutro, lepše i sjajnije nego što su javili. Sa nestrpljenjem čekam da sat otkuca 9 časova. Gledam u njega i molim se da se kazaljka pomeri.
– Ovo čekanje me ubija – pomislih.

Zvoni telefon, sa druge strane žice moj omiljeni glas:
– Jesi li spremna za polazak draga – upitala me je moja baka Vera – čeka nas dug put.
– Jesam – odgovorih u dahu.
– Onda, krećemo.

Sjurih se niz stepenice predivnog bavarskog hotela čiji su vlasnici moja baka Vera i deka Rajna. Pogledam u reklamu „Hotel am See“ i pomislih kako naziv tipično odgovara građevini – pored jezera. Jezero je toliko divno da sam naziv govori dovoljno. Stojimo na velikom drvenom mostu, kad mi pažnju privuče glasna sirena. Okrenuh se i videh veliki brod na tri sprata.
– Ovim brodom idemo u obilazak – reče baka.
– Jedva čekam da se ukrcamo – odgovorih sretno.

Spustiše most da se putnici ukrcaju i krenusmo. Kako smo odmicali od naše obale, tako su mi hotel i okolne kućice izgledale sve manje. Pažnju mi privuče veliki dvorac koji se svojom lepotom i veličinom izdvajao.
– Šta je to? – upitah baku.
– To je dvorac nekadašnjeg kralja Bavarske, Ludviga.

Priznajem da u životu nisam videla ništa lepše i raskošnije. Koliko li je samo koštalo da se sagradi ovakva građevina, pomislih. Vodič nam je pokazivao svaku građevinu pored koje prolazimo. Svaka ima svoju priču i istoriju. Konačno stigosmo na suprotnu stranu.

– Ovde imamo pauzu, vodim te u restoran na ručak – reče baka.

Posle divnog obroka, nastavismo dalje. Nisam ni primetila, a već smo stigli do našeg hotela.
– Hvala ti, bako, na divnom putovanju – rekoh tužno jer se sve tako brzo završilo.
– Sad na spavanje – reče baka želeći mi laku noć.
– Uvek ću se sećati današnjeg dana, rekoh pre nego što utonuh u san.

Probudih se puna utisaka. Jučerašnji dan je bio fantastičan. Silazim u prizemlje kad me baka Vera dočeka na stepenicama:
– Doručak je postavljen – reče baka Vera. Pošto nam je danas slobodan dan šta kažeš da nastavimo avanturu?
– Naravno – odgovorih sretno – mada sumnjam da može biti lepše nego što je juče bilo – pomislih u sebi.

Doručkovali smo za 5 minuta kad se sa mlađom sestrom stvorih na parkingu.
– Danas idemo autom – reče baka.

Upalila je auto i krenusmo. Prolazili smo putem pored jezera dok su se lepe četinarske šume i divne bavarske vile smenjivale sa druge strane.
– Kako je lepa ova priroda – pomislih.

Na izlasku iz Amerlanda, tako se zove mesto gde živi baka, dočeka nas prelepo zelenilo livada i na malom brdašcetu ugledah usamljenu crkvicu kao iz filma.
– Šta je to, bako? – upitah.
– To je kapelica u kojoj su se tvoja baka i deka venčali.
– Prelepaje.

Stigosmo do velikog autoputa koji vodi za Minhen, veliki grad pun restorana, butika, fakulteta, firmi.
– Vodim vas na specijalno mesto – nasmejano će baka.

Parkirali smo se i nestrpljivo čekamo da uđemo. Pažnju mi privuče veliki natpis na Nemačkom. Pošto ga učim u školi, shvatim da piše “Bajke”.

Mama mi je pričala o ovom mestu, samo za decu. Pogledah desno i ugledah Snežanu i sedam patuljaka. Nalaze se u izlogu koji je kao veliki akvarijum. Baka ubaci novčić i oni oživeše pričajući bajku. Od iznenađenja ne uspeh ni reč da kažem, samo sam gledala i slušala i uživala. Kako smo se kretali prelepim bajkovitim stazicama ukrašenim džinovskim pečurkama i nestvarnim lutkama, tako su se i bajke smenjivale: ,,Alibaba i 40 razbojnika“, ,,Uspavana lepotica“, ,,Crvenkapa“, ,,Trnova ružica“, ,,Mala sirena“…Kod svake smo zastale i ne trepnćući gledale i slušale bajke.

– Ovo je najlepše mesto na svetu – pomislih.

Taman kad sam mislila da ne može biti lepše, stigosmo do karting staze gde se voze motori i autići.
– Šta čekate? Sedajte! – reče baka.

Odmah smo skočile i krenule u vožnju po velikoj stazi. Nikad ništa slično nisam doživela. Nakon toga smo sele u vozić koji nas je vozio po celoj “Bajci”. Nismo pričale, samo smo uživale u pogledu. Zatim dođoše na red velike ljuljaške u obliku aždaja i dinosaurusa, klackalice, penjalice, brzi vozići, vrteške, ogroman lunapark i igralište. Sve smo morale da probamo. Jele smo usput da ne bi propustile vreme za novu vožnju. Naravno, ni ,,Kuću straha“ nismo propustile.
– Nismo ni primetile, a dan je već proleteo.
– Hvala ti, bako, ovo mi je najlepši dan u životu – rekoh.

Toliko smo bile umorne da smo u povratku zaspale u kolima.
– Laku noć, draga! Sledeći vikend nas čekaju nove avanture – zadnje je čega se sećam.