„Deliti znanje je moć“

U Beogradu, u svečanoj sali GO Stari grad, u ponedeljak 30. septembra, održana je završna konferencija Erazmus+ KA2 projekta „Granice opipljivog“. Konferencija je nosila naziv „Deliti znanje je moć“, a organizator je bila OŠ „Dragan Kovačević“ iz Beograda.

Na konferenciji su učesnici projekta predstavili svoje projektne aktivnosti, izneli iskustva stečena tokom zajedničkog rada,  rada u svojim školama i zaključke o potrebi i načinu podrške učenicima sa smetnjama u razvoju. Data su uputstva za upotrebu prilagođenih materijala nastalih tokom trajanja projekta.

U radu konferencije su učestvovali članovi projekta iz OŠ „Dragan Kovačević“, projektni tim iz Centra „Iris“ iz Ljubljane, predstavnik izdavačke kuće „Gerundijum“, projektni tim iz Škole „Dmitar Vlahov“ iz Skoplja, projektni tim iz Škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ iz Zemuna, predstavnici Ministarstva prosvete Republike Srbije, profesori sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, projektni tim iz Bugarske i ostali partneri, saradnici projekta i gosti.

Na konferenciju sam pozvana od strane organizatora i projektnog tima iz Škole „Veljko Ramadanović“. Kao gost-predavač dobila sam temu za izlaganje „Izazovi u radu i primeri dobre prakse sa slepim učenicima“. Posao nastavnika zahteva celoživotno učenje, ali ponekad zadaci postavljeni u nastavi zahtevaju od nastavnika da obavljaju poslove za koje nisu stručni. Istovremeno ovakvi zadaci predstavljaju izazov, a takođe i strah od nepoznatog. Obrazovanje dece sa oštećenim vidom zahteva posebnu pripremu, drugačije metode rada i prilagođena nastavna sredstva. Na konferenciji sam predstavila svoj četvorogodišnji rad sa slepom učenicom u odeljenju. Istakla sam značaj prostorne orjentacije, kao prvog koraka koji se preduzima kako bi se slepo dete upoznalo sa prostorom u kom će boraviti. Nakon toga obavlja se lateralizacija – deljenje prostora na levu i desnu stranu. Lateralizacija se vrši na sebi, drugima, svesci, šestotački i svim radnim površinama koje dete koristi. Tokom bukvarske nastave, dok videća deca uče Vukova slova, slepo dete uči Brajevo pismo. Prvo upoznaje šestotačku – osnovnu ćeliju za pisanje Brajevog pisma, a zatim uči Brajeva slova pišući na perspektivnoj tablici. Na isti način uči i kako se pišu i čitaju brojevi. Sledi obuka kucanja na Brajevoj mašini, u drugom polugodištu prvog razreda. Slepi učenici koriste posebno štampane udžbenike na Brajevom pismu. Kako bi savladali gradivo matemateike potrebni su mnogobrojni taktilni modeli, reljefne slike, pozitivne folije i specijalni lenjiri. U nastavi prirode i društva koristili smo, osim Brajevih udžbenika, reljefne slike koje su nam štampali u Školi „Veljko Ramadanović“.  Bile su to reljefne geografske karte, reljefni crteži Kretanje vode u prirodi, kompas, prevozna sredstva, životinje… Potrebno je uvek imati na umu da je kod dece koja su slepa, i nikada nisu videla, potrebno formirati mentalne slike pojmova sa kojima se upoznaju, a to je veoma teško ukoliko nemate odgovarajuće asistivne tehnologije. Na časovima likovne kulture koristili smo taktilne materijale. Dok su drugari iz odeljenja slikali, Teodora je pomoću taktilnih materijala stvarala likovni rad na istu temu. Slepoj osobi boje ne znače ništa. Ona se kroz život oslanja na ostala čula, najviše na čulo dodira. Teodora je učestvovala u svim projektima koji su realizovani u našem odeljenju. Do izražaja je dolazio timski rad i saradnja. Svoje predavanje sam potkrepila odabranim fotografijama sa časova svih nastavnih predmeta i drugih aktivnosti. Istakla sam probleme sa kojima se sreće nastavnik koji u odeljenju obrazuje dete sa određenim smetnjama: nestručnost nastavnika, nedostatak vremena, veliki broj učenika u odeljenju, nedostatak nastavnih sredstava, uskraćivanje vremena koje je neophodno posvetiti i ostaloj deci. Međutim, i pored svih problema, Teodora je kao i sva ostala deca dobila odgovarajuće obrazovanje od  prvog do četvrtog razreda i potpuno je opismenjena za dalje školovanje. Danas je ona učenica sa odličnim uspehom, u sedmom je razredu u Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu. Nastavnici ove škole bili su nam podrška i pomoć u vidu saveta i nabavke nastavnih materijala.

Nastavni proces od nastavnika zahteva da svojim znanjem i profesionalnošću, radom, razumevanjem, obrazuje učenike, čak i kada za to nije stručan.  Nije dovoljno znati znanje, već ga znati preneti i dati.

S. L.

Foto galerija